Vežite se, polećemo! Nakon našeg spektakularnog Betoven maratona u jednom danu u Novom Sadu i Dortmundu 2022. godine, jedinstveno muzičko iskustvo u ovoj sezoni predstavlja izvođenje sve četiri Bramsove simfonije u jednoj koncertnoj večeri kao novi izazov koji sebi postavljamo. Gabrijel Felc ponovo predvodi naš tim u ovoj trci koja počinje u 18.00 časova!

Sva mesta za Brams maraton su rasprodata – ograničen broj karata za stajanje za ovaj poseban događaj, od ponedeljka 1. aprila je u prodaji na filharmonijskoj blagajni na Studentskom trgu 11 (radno vreme od 10č do 20č). Karta važi za izvođenja sve četiri simfonije, odnosno za program celokupne koncertne večeri:

18č – J. Brams: Simfonija br. 1

19č – J. Brams: Simfonija br. 2

20č – J. Brams: Simfonija br. 3

21č – J. Brams: Simfonija br. 4

Svoju prvu simfoniju Johanes Brams (1833-1897) završio je 1876. godine nakon četrnaest godina rada i priprema u vidu različitih orkestarskih ostvarenja manjeg obima. Delo je premijerno izvedeno 4. novembra 1876. godine pod upravom kompozitorovog prijatelja Ota Desofa. Dugotrajan rad na ovom delu bio je rezultat Bramsove samokritičnosti i nesigurnosti zbog koje je i uništio veliki broj svojih ranih dela, ali i očekivanja njegovih savremenika i publike da će dostojno nastaviti monumentalno nasleđe Ludviga van Betovena. Zbog uočljivih sličnosti između simfonije i različitih Betovenovih dela, naročito glavne teme finala Devete simfonije, Hans fon Bilov je delo nazvao Betovenovom Desetom. I zaista, Simfonija br. 1 donela je jasne odjeke dela Bramsovog velikog prethodnika, ne samo po energičnom, herojskom karakteru i formalnoj koncepciji, već i u konkretnoj motivskoj i tematskoj srodnosti sa skercom Pete, i Odom radosti iz Devete simfonije L. van Betovena.

Lagani uvod prvog stava u dramaturškom smislu iznosi prolog muzičkog zbivanja koje će se odvijati u daljem toku kompozicije. Vrhunac čitavog dela dešava se u završnom stav, u razradi narodne teme himničnog karaktera, koja se postupno razvija do trijumfalnog završetka.

Nadahnut uspehom Prve simfonije, Johanes Brams je tokom 1877. godine, za svega četiri meseca komponovao svoju Drugu simfoniju u De-duru. Iako je pisao Klari Šuman da je njegova nova simfonija prilično elegičnog karaktera, ona je po svom pozitivnom raspoloženju i svetlim, durskim bojama ipak bila iznenađenje i za publiku i za kritiku, a na kraju i najsvetlija i najpopularnija od svih Bramsovih simfonija (sva četiri stava su u durskim tonalitetima). Idilična raspoloženja Druge simfonije bila su odsjaj Betovenove šeste, Pastoralne simfonije, a izrastanje tematskih materijala iz jezgra prve teme prvog stava doprinosilo je koheziji dela. Početni valcer isprekidan je zvucima lovačkih rogova, a radosna atmosfera preovladava nad tamnim tonovima timpana, trombona i tuba u mračnom koralu. Drugim stavom dominiraju lirika deonice violončela, gusta hromatika, ponovo sudbinski udarci timpana i melanholija o kojoj je Brams pisao prijateljima i saradnicima. Radost se ponovo vraća u trećem stavu, živahnom skercu. Finale donosi kulminaciju sa transformacijom melodija trombona iz mračnog, sudbinskog, u optimistično i životno.

Simfonija br. 3, op. 90 u Ef-duru nastala je 1883. godine kada je Brams boravio na odmoru u Visbadenu, gde se bavio revidiranjem muzike koju je pisao za Geteovog Fausta. Ovi prerađeni fragmenti postepeno su prerasli u centralne delove četvorostavačne simfonije. Simfonija br. 3 premijerno je izvedena iste, 1883. godine, u izvođenju Bečke filharmonije pod upravom Hansa Rihtera. Prvo izvođenje doživelo je veliki uspeh, a čuveni Eduard Hanslik je ovo ostvarenje ocenio kao najsavršeniju Bramsovu simfoniju, najkompaktniju po formi i najjasniju u detaljima. S ovime se očigledno složila i većina umetničkih direktora velikih muzičkih institucija, te je simfonija ubrzo izvedena u Berlinu, Lajpcigu, Majningenu i Visbadenu. O velikoj popularnosti dela govori i podatak da je sam autor smatrao isuviše popularnom i previše izvođenom simfonijom. Bez obzira na to što je njena preterana popularnost nervirala Bramsa, i sam je bio svestan neosporne vrednosti ovog remek dela.

Dramska tenzija koju donosi uvodna tema prvog stava izrasla je iz treće, takozvane Rajnske simfonije Roberta Šumana, Bramsovog velikog prijatelja i mentora. Dualizam dura i mola određuje karakter ovog stava, ali i dela u celini. Drugi stav na dramaturškom planu čitave simfonije predstavlja lirski predah, a u njemu klarinet ima ulogu soliste. Najpoznatiji i najpopularniji deo simfonije je njen treći stav, u kojem centralnu, lirsku temu donose violončela. Poslednji stav izrazito velike energije i snažnog karaktera ponovo donosi kontrast dura i mola i oštre sukobe tematskog sadržaja koji kulminiraju i razrešavaju se tek u kodi, ponovnim javljanjem Šumanove teme iz početnog stava.

Četvrta simfonija je Bramsovo poslednje simfonijsko delo nastalo 1884/85. godine. Premijerno je izvedena u oktobru 1885. pod dirigentskom palicom kompozitora i već od prvog izvođenja stekla je popularnost među publikom. Prvi stav je muzički najkompleksniji i već nas od prvih taktova iznenađuje lirikom neobičnom za početak simfonije. Ovde se prepoznaje Bramsovo poigravanje sa sonatnim formalnim obrascem kroz neobičan harmonski i tematski razvoj. Drugim stavom, u stilu Requiem-a trodelne forme dominiran tema u deonici horni koja se razvija kroz okvirne delove, dok središnji odsek donosi dozu optimizma. Jedini dramaturški kontrast u simfonijskom ciklusu je treći stav. Njegova osobenost je radosna muzika velike energije, neobična za Bramsov muzički rukopis. Finale predstavlja veliki omaž Johanu Sebastijanu Bahu – set od 32 varijacije na temu u basovskoj liniji (pozajmljenu iz Bahove kantate br. 150) u formi stroge pasakalje. Ovaj spoj simfonijskog stava i pasakalje ne predstavlja akademsku stilsku vežbu, već vrhunac kompozicionog umeća kombinovanja dve forme i tehnike, koje datiraju iz različitih perioda. Pogled na finale je zapravo simfonijski ciklus u malom – prvih osam varijacija ima funkciju prvog stava, zatim slede četiri varijacije u laganom tempu, plesna sekvenca u formi skerca i dramatična grupa završnih varijacija sa trijumfalnim završetkom.

mr Asja Radonjić